Aristotelova politika

POLITIKA

Čovek je političko biće (zoon politikon) tj. biće zajednice, a onaj ko ne može živeti u zajednici ili kome ništa nije potrebno jer je sam sebi dovoljan, nije deo države te je ili životinja ili bog. U različitim državnim oblicima moguća je valjana vladavina kojoj je cilj opšte dobro neovisno o tome vlada li jedan, nekolicina ili mnogi (kraljevstvo, aristokratija ili republika), a moguća je i loša vladavina kojoj je cilj korist samo onih na vlasti (tiranija, oligarhija ili demokratija). Vaspitanje građana je temeljna funkcija države.

Etika i politika su usko povezane jer država funkcioniše kao zajednica uvek prema zakonima ravnoteže, odnosno zlatne sredine. Umerenost onih koji vladaju bez obzira na njihov broj – da li jedan vlada, nekolicina njih ili mnogi, zasniva se na mudrosti vladajućih koji omogućavaju sreću zajednice. Vrlina koja je odabiračka naklonost volje vladajućih da se drže sredine, mora biti odlučujuća u polisu, jer od njihove vrline zavisi i napredak polisa.

Слика

Aristotel je najveći um svih vremena, jer je sintezom znanja kao i svojom filozofijom u celini, zadužio čovečanstvo svojim radom kao i podelom nauka na teorijske, praktične i poetičke koja je okvir za celokupno naučno i filozofsko razvijanje kulture Zapada. On je za sve naredne vekove odredio duhovni razvitak čovečanstva što sigurno nije niti jedan drugi mislilac u istoriji filozofije uspeo do danas. Svakako se mora istaknuti genijalnost mislioca koja to izrazito zaslužuje, a takav je slučaj Aristotela koji je zadužio čovečanstvo nezamenjivim rezultatima u svim naukama.

aristotel

Advertisements
Objavljeno pod Aristotel | Postavite komentar

Aristotelova etika

ETIKA

Najveće dobro je u blaženstvu, sreći, dobru kao dobru, kojem težimo radi njega samog, a ne radi nekakve druge svrhe. Etika ispituje koliko o nama samima ovisi da postignemo neko dobro kojem težimo. Čovek će biti sretan ako razvije svoju umnu prirodu, kako u praktičnoj delatnosti tako i u saznanju. Vrline deli na etičke i dianoetičke. Etičke su vrline volje, a postižu se ako se um usmerava i vaspitava po načelu zlatne sredine, odnosno izbegavanja krajnosti. Vrlina je odabiračka naklonost volje koja se drži sredine u odnosu na nas, razumom određene i to tako kako bi to uradio razuman čovek. To je sredina izmedju preterivanja i zaostajanja za merom. Hrabrost je sredina izmedju plašljivosti i neustrašivosti, darežljivost sredina između rasipništva i škrtosti. Dianoetičke vrline su deo onog najvišeg blaženstva koje obuzima mudraca kada se približi prvim uzrocima svega te sudeluje u božanskom mišljenju. Svaki pojedinac može ostvariti kakvo realno dobro, nešto što razvija mogućnosti koje on u sebi nosi.

Objavljeno pod Aristotel | Postavite komentar

O vrstama uzroka stvarnosti

Uzroci stvarnosti prema Aristoteluaristotel

Tvar je građa ili materija, pasivna mogućnost, potencija za usavršavanje. Oblik je ono što materiju čini bitnom, to je ono po čemu nešto jeste to što jeste, to je svrha ili značenje bića. Stvar je oblikovana tvar: s-tvar. Čovek je jedinstvo duše i tela, duša je oblik tela, ili telo je ogledalo duše. Oblik je svrha tela, a prelaz tvari u oblik, prelaz iz mogućnosti u ostvarenje ili nastanak oblika, jeste kretanje. Čovek se oblikuje, on nastaje i biva kao ostvarenje vlastitih mogućnosti. Dovoljno je da čovek bar neke od mogućnosti (kojih inače ima jako mnogo) ostvari tokom života te aktuelizuje egzistenciju. Misao o mogućnosti i aktuelnosti ima središnje mesto u Aristotelovoj filozofiji, odnosno energeia i entelehija su dva ključna pojma njegove filozofije.

U prirodi za sva bića vredi stepenovanje oblika,  npr. za kamen kao biće imamo – amorfan kamen, klesani kamen, kameni stup, stupove pročelja hrama, hram. Sva bića se mogu stepenovati na ovaj način. Na vrhu hijerarhije kao krajnja svrha, odnosno svrha svega je oblik svih oblika, odnosno čist oblik, mišljenje mišljenja, nepokretni pokretač. Iz navedenoga proizilazi Aristotelova teleologija što znači da svrhovitost vlada svetom. Dešavanja u svetu imaju svoju svrhu ili telos u jednom od svojih uzroka, tj. uvek je u pitanju bar jedan od četiri uzroka – ili tvar, ili oblik, ili kretanje ili svrha. Njih istražuje prva filozofija ili metafizika.

 

Objavljeno pod Filozofija | Postavite komentar